Naši ljubimci

Početna stranica

PAS….ČOVEKOV NAJVERNIJI PRIJATELJ

Pas je najstariji sisar mesožder pripitomljen od strane čoveka; on ga je sledio širom planete, po svim geografskim širinama. Jedinstveno za njegov rod, zajednička istorija traje više od 10 000 godina. U početku su kohabitirala nomadska plemena i čopori vukova, goneći istu divljač po istim tertorijama, zahvaljujući analognim lovnim tehnikama. Protekle su hiljade vekova pre nego što je dovršen porces pripitomljavanja vuka i pre nego što je čovek, koji je napustio nomadski način života, stekao lakonogog pratioca u lovu, izuzetnog njuha i sluha.
Njegovo poreklo, još uvek kontraverzno, nije sprečilo Cannis familiaris da se izmeni u više stotina rasa i da danas ima raznoliku sudbinu, zahvaljujući svojim mnogobrojnim sposobnostima: obdaren sposobnošću prilagodjavanja koja se retko sreće, poletni trkač i plivač, budni čuvar, instiktivni zaštitnik, druželjubivi igrač koji žudi za nagradom, odan svome gospodaru, on obavlja različite poslove prilagodjene današnjem načinu života. Što se tiče sveta sporta, on bi se ubuduće teško mogao lišiti ovog neumornog atlete, spremnog na sve izazove.

ZANIMLJIVOST: Pre nekoliko hiljada godina još u kamenom dobu. Čovek je sedeo pokraj vatre grejući sebe i meso. Miris hrane je privukao vuka koji se izgubio od čopora. Čovek ga ugleda. Nije znao da je to opasna divlja životinja. Samo je otkinuo komad mesa i bacio životinji. Vuk je to pojeo i približio se vatri da se ogreje. Vuk se dao pripitomiti. Tako su ljudi krenuli u lov na mladunčad vukova da bi ih pripitomili. Nakon dugog traganja počelo je razmnožavanje vukova. Ljudi su ih uzgajali i dobili svog najboljeg prijatelja.

POREKLO PSA…

Ko je predak psa, covekovog najstarijeg prijatelja? Prvi tragovi pripitomljavanja psa vracaju nas 10 000 godiria unazad, kada su praistorijski Ijudi još uvek živeli od sakupljanja plodova i lova. Od tada je istorija psa usko povezana sa istorijom coveka, koga je sledio na svih pet kontinenata, prilagodjavajuci se, kao i on, svim klimama. Pas pokazuje polimorfizam koji nikada nije dostignut u okviru iste vrste. Od čivave do napuljskog mastifa, sve je Canis familiaris, do te tacke da je danas nemoguce odrediti tip prvobitnog psa: da li je on bio mali ili veliki? Da li je imao uspravljene ili oborene uši?Još mnoga pitanja nastavljaju da se postavljaju u vezi sa njegovim poreklom: zašto je covek pripitomio kanidu pre nego felidu, medveda ili nekog primata? Gde i kada se dogodilo pripitomljavanje? Da li je pas postojao u divljem stanju ili je nastao pripitomljavanjem neke druge vrste i, ukoliko je to slucaj, koje i zašto? Otkriveno je poreklo konja, macke i svinje, pa zašto onda toliko slabo poznajemo životinju koja nam je tako bliska? Jedan od mogucih odgovora na ovo poslednje pitanje je da su kanide, kao grabljivice na vrhu pirarmde ishrane, usled toga mnogo malobrojnije nego životinje koje su njihov plen i stoga manje predstavljene u fosilifernim zonama nego travojedi. Kanide iz praistorije, osim toga, pokazuju malo jasnih distinktivnih osobina, pa je vezu medju njima teže uspostaviti nego kod felida. Covek sa svoje strane ima odgovonost za ovo relativno neznanje: bilo zbog loše prilagodjenih metoda istraživanja, bilo zbog toga što su prioriteti istraživaca na paleolitskim nalazištima koncentnsani pre na Ijudske ostatke nego na tragove eventualnog pripitomljavanja psa. Zbunjujuca je konstatacija da vecina danas poznatih rasa nije bila odredjena do pre stotinak godina, dok su bili potrebni milenijumi evolucije za diferencijaciju današnjeg psa od divlje vrste iz koje je potekao.

DOMAĆI I DIVLJI PSI

Umnožavanje rasa pasa je fenomen koji je nastao neznatno posle njegovog pripitomljavanja. Uloga i upotreba primitivnih pasa ostaju malo poznate. Ukoliko su bili veoma rano korišceni za lov, a verovatao i za stražu, ostaju mnoga pitanja o njihovoj funkciji pratioca u neolitskim društvima. Otkrice veoma starih pogrebnih obicaja koji se odnose na pse ide u prilog veoma ranoj afektivnoj razmeni. Nasuprot tome, otkrice psecih skeleta na djubrištima u Kini, koji poticu od pre 5.000 godina, sugeriše da su mogli biti i konzumirani i kao hrana. Još jedan veliki znak pitanja postoji u vezi sa australijskim dingom. Ukoliko je tacno da je on dopro do Australije zajedno sa covekom, pre 15.000 do 20.000 godina, u momentu kada je bio moguc prelazak cvrstim tlom, u najmanju ruku je cudno to što mu se izgubio trag u Indoneziji, koja je obavezno mesto ovog prelaska. Uprkos njegovom prisustvu, koje je u Australiji potvrdjeno vec 3.000 godina, neizvesnosti vezane za njegovo poreklo objašnjavaju nejasnost njegovog mesta u klasifikaciji, bilo kao domaceg psa koji se vratio u divlje stanje, Canis familiaris dingo, bilo kao zasebne vrste, Canis dingo. Opiruci se pripitomljavanju, dingosi ostaju na distanci, sami traže hranu, a od strane Aboridžina su odstranjeni iz lova. Rastuce interesovanje koje covek pridaje poreklu psa ipak nije unapredilo naša saznanja o pripitomljavanju. Poželimo da ovaj zanos potraje i sruši i poslednje komadice našeg neznanja o poreklu našeg najvernijeg prijatelja.